Einleitung in die Altertumswissenschaft, 1910, Leipzig – Berlin, s. 479—80
Jeder vorurteilslose Leser Catulls muß anerkennen, daß in keiner uns überlieferten Gedichtsammlung guter Zeit so viel absolut Minderwertiges, auch knabenhaft Unreifes enthalten ist wie in der seinigen. Aber wenn wir auch nur solche Lieder hätten wie das ἐρωτοπαíγνιον Acmen Septimius suos amores (45), Reiseerinnerungen (das εἶδος in hellenistischen Epigrammen vertreten!) wie das Wanderlied iam ver egelidos refert tepores (46), oder wie paene insularum Sirmio (31), einzelne Polymetra und Epigramme auf wahre oder falsche Freunde (z. B. 9. 30. 73. 77. 91), auch das auf den toten Bruder (101), das wir mit dem des Meleagros (A. P. VII 476) auf seine tote Gattin vergleichen können, die antiken Leser noch unmittelbarer mit dem ἐπικήδειον des Aratos εἰς Μύριν τὸν ἀδελφόν zusammenstellen mußten: so würden sie ihn durch Zartheit der Empfindung, Innigkeit des Gefühls und liebenswürdig-treuherzige Natürlichkeit, aber auch durch die darin niedergelegte Glut seines Herzens, die Kraft seines Zornes und die Reinheit seines im Grunde unverdorbenen Gemüts zu Roms einzigem Lyriker stempeln. Nun aber: Lesbia dictavit, docte Catulle, tibi (Mart. VIII 73, 8). Diese Lesbialieder, in denen alle Töne angeschlagen sind, vom kindlich zartesten bis zum dämonisch leidenschaftlichsten, in denen er alle Stimmungen seines leichtbewegten Herzens, Hoffnung, Glauben, Zweifel, Haß, Resignation niederlegte, müssen, wie mit Recht gesagt worden ist, hinter griechischer Lyrik vielleicht erst dann zurücktreten, wenn wir von dieser mehr als Fetzen besitzen werden. Si qua recordanti benefacta priora voluptas est homini, dieses zu einer lyrischen Kurzelegie in Gebetform erweiterte Epigramm (76), dieses soliloquium mit dem auch rhythmisch überwältigenden Verse una salus haec est, hoc est tibi pervincendum, muß man in sich aufgenommen, auswendig gelernt, in deutsche Verse übersetzt haben, um zu empfinden, daß hier ein Höchstes vielleicht nicht an Kunst, aber an ergreifend schlichter, frommer Wiedergabe ewiger Gefühle geleistet worden ist.
Beograd, 1986 (3), s. 230.
Као пример како се лако може превидети особена артистичка и традиционална црта Катулова песништва може да послужи познати Катулов љубавни епиграм
Мрзим и волим, а зашто, упитаћеш можда – ја не знам,
тек осећање то мучи ме, раздире груд.Odi et amo. Quare id faciam fortasse requiris.
Nescio, sed fieri sentio et excrucior.
Читалац данас у томе епиграму махом види само очајнички вапај што га је неверство љубљене девојке отргло уснама Катуловим, диви се спонтаности песникова израза. Али на спонтаност израза тешко да би ко из публике Катулове помислио, јер та је публика имала увек на уму да је веома тешко чинити се природан и непосредан. Та је позната љубавна песма Катулова епиграм у елегијском дистиху. А душа античког епиграма је сажета краткоћа, парадоксални спој супротности и блистава поента. Песник епиграма то је страсни и смишљени ловац у потрази за што оштријом, духовитијом, антитетичнијом формулацијом. Ту мајсторију неговали су грчки песници вековима. Од правих натписа – јер то је првобитно епиграм – на надгробном камену или вотивном дару постао је књижевни род, зрео већ у 4. веку ст. е. (Ерина, Теокрит с Хија, Платон), али однегован до пуног савршенства нарочито у хеленистичко доба, у епиграмима Калимаха и Теокрита (3. век ст. е). Епиграм у грчкој књижевности и даље – још у доба Римскога царства – остаје и натпис, па нам епиграфски материјал пружа бројне епиграме чија уметничка вредност није мала. Ипак је за књижевни развој епиграма пресудно било његово одвајање од непосредне намене, тренутак када је престао да буде натпис на неком одређеном предмету.
(…)
Љубавни епиграм развијен до кратке елегије у облику молитве боговима и разговора песника са самим собом (soliloquium) је ова Катулова песма пуна искренога осећања и лирског расположења:
Ако је, мислећ на добра што чињаше, некако мило
човеку свесноме тад частан да беше он створ,
никад још реч да прекршио није, нит у икаквом послу
богом се клео за лаж, људе да превари тим,
онда си, Катуле, ти сад усрећен дивно до смрти
радошћу таквом због ње незахвалнице те!
Нема тог добра што човек је кадар да учини другом
речју ил' делом – да ти не пружи свесрдно њој.
Скршено сад је то све јер захвалности нема тај створ,
зашто да онда ти патиш и даље због ње?
Зашто да не стегнеш срце, повучеш се, не будеш више
бедан, кад бози ти чак неће да помогну ту?
Тешко је то на пречац раскрстити с љубављу дугом,
тешко је, ал' мораћеш ти ма шта те стајало то,
то ти је једини спас, и ти мораш да победиш ту,
мораш, па имао ти снаге за то или не!
Богови, ако за милост сте саздани, ако сте иког
спасили у последњи час смрти из наручја већ,
спустите поглед на јад мој, па ако сам живео часно,
склоните кугу ту, живу опасност и зло,
што као трнци ми гмиже кроз удове, кости, до сржи,
срце опустоши све, одузе радост ми сву.
Ја више не тражим, не, да она ми узвраћа љубав,
нити да поштује стид – способна није за то,
само да оздравим ја и да стресем ту опаку бољку,
богови дајте ми то, ако задужих вас чим.(Прев. Р. Шалабалић)
The Classical Quarterly , New Series, Vol. 45, No. 2 (1995), pp. 575-578.
After an opening of the elegiac epistle which recalls the Euripidean-Ennian Medea-prologue, Ovid's heroine thus states her purpose (Her. 12.23-4):
est aliqua ingrato meritum exprobrare voluptas;
hac fruar, haec de te gaudia sola feram.
A clear break ends the exordium and leads into the main body of the letter. Introducing the new section, the distich formulates a programme which is valid for a great part of the epistle: the Heroides are often punctuated by programmatic headings, thus making clear the articulation into paragraphs.
The couplet echoes the initial lines of the Euripidean Medea in her first dialogue with Jason, the second episode in the tragedy. As this new section of the epistle follows a prelude assuming the air of Euripides' prologue, the correspondence with the tragic dialogue takes on a structural significance. The ordering of the epistolary blocks mirrors the development of the drama and organizes its own transitions by reproducing some of the major junctures of the play.
(…)
The Euripidean model is filtered through the tradition of Latin love-poetry, and translated with an adaptation of Catullan verses. Ovid's couplet plays allusively with the opening of Catullus 76 (lines 1-6):
Si qua recordanti benefacta priora voluptas
est homini, cum se cogitat esse pium,
nec sanctam violasse fidem,nec foedere in ullo
divum ad fallendos numine abusum homines,
multa parata manent in longa aetate, Catulle,
ex hoc ingrato gaudia amore tibi.
The repetition of three key-words (voluptas, ingrato, gaudia) in the same-or in an equivalent-metrical place; the correspondence of meritum to benefacta; the reappearance of the phrase est voluptas in a different syntactical context; the parallelism of the construction haec de te gaudia feram with manent ex hoc amore gaudia tibi: all this almost amounts to an example of 'memoria incipitaria',' given the introductory and programmatic character of the Ovidian couplet.
The close parallelism in language and form only heightens the impact of the change in sentiment: Catullus' gesture is reversed. Here too the words accompany the end of a love which sees devotion (whether pure or criminal) on one side, ingratitude and betrayal on the other. While the situations are analogous, Ovid's Medea assumes an attitude diametrically opposed to that of Catullus: not the aspiration, though sceptical, to be satisfied with the consciousness of good deeds, but rather the desire for an outburst, which casts one's services in the face of the ingrate. The reader moves abruptly from the meditative atmosphere of poem 76, allusively evoked, to the polemical attitude of a resentful epistle. An interior monologue filled with the sense of the poet's own moral integrity and with the longing for virtue as its own reward (regardless of the gratitude of the beneficiary) is converted into a rude reminder, which is the exact opposite of the ideal aimed at-if with bitter irony-by Catullus. Moreover, Ovid's verses function as a rebuttal of those of Catullus, a fact evident from the pointed reversal of multa… in longa aetate… gaudia in haec … gaudia sola. It is as if the more cynical Medea at once convicts of vacuity the condition hypothesized by Catullus, in the form of a sceptical concession to a current moral concept. 'If (it is true that) there is a pleasure…', si qua voluptas est, says Catullus, doubtfully; Medea counters, in an affirmative rather than a conditional form, and again in a general proposition, est aliqua voluptas, 'there is a pleasure': this is not the noble pleasure of recordari (benefacta), but the less durable, and yet more immediate and sure one, of exprobrare (meritum). In all this, what Medea does is to carry Catullus' own pessimism to its logical conclusion: she asserts the failure of that aspiration, made evident by the development of poem 76. In the highly condensed form, the progress of the thought and the mode of expression reflect those of Catullus: a universal premise (centred on voluptas)is followed by a choice as to individual action (centred on gaudia).
The two opposed attitudes, either to be satisfied with the consciousness of services rendered, or to cast them in the teeth of the ingrate, are contrasted, just as in Roman popular morality, in a great body of moral-philosophical literature. The cultural background of Catullus' verses, and his attitude towards a common conception, have been illustrated by Traina and, lately, by J. G. F. Powell.' The idea referred to by Catullus recurs in Cicero's philosophical works: cf. in particular Cic. Cat. 9; to the other references cited by Powell one should add Cic. Att. 10.4.5 (very close to Catullus in the wording). The development of the conception in Stoic doctrine, according to the concept of virtue as a reward in itself, is traced by Traina; cf., for instance, Sen. Ben. 7.26.2; 4.12.4; see also 2.33.3; Epist. 81.19.