States and Regions
Transregional Projects
- Albania
- Bosnia and Hercegovina
- Bulgaria
- Croatia
- Cyprus
- Greece
- Hungary
- FYRoMacedonia
- Moldova
- Romania
- Slovenia
- Turkey
- Yugoslavia
Kosovo
Montenegro
Serbia
Marko Šuica
REAKCIJE U JAVNOSTI NA UDŽBENIK ZA VIII RAZRED OSNOVNE ŠKOLE
Duško M.Kovačević, Dejan Mikavica, Branko Bešlin, Biljana Šimunović Bešlin, Istorija 8 za osmi razred osnovne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2001.
U školsku godinu 2001/2002. učenici VIII razreda osnovnih škola u Srbiji pošli su sa novim udžbenicima iz istorije. Ovaj udžbenik je prvi, i za sada jedini, iz nove generacije udžbenika koji je osnovcima u Srbiji pružio na savremeniji način uvid u istoriju druge polovine XIX i XX veka. Uz sve eventualne nedostatke koji bi ovom udžbeniku mogli da se pripišu, treba imati u vidu da je udžbenik pripremljen u veoma kratkom roku, i da su autori imali veoma malo vremena da obrade sve nastavne jedinice na najbolji i ujednačen način. I pored toga ovaj udžbenik predstavlja značajan i vredan putokaz u kome bi se generacija novih udžbenika u Srbiji mogla kretati. Bogato opremljen ilustracijama, političkim, istorijskim kartama kao i fotografijama, novi udžbenik je veoma atraktivan i živopisan kao ilustracija događaja i života u Evropi, a posebno na Balkanu skraja XIX i u XX veku.
Kao i uvek pojava «novog» u konzervativnim sredinama, proizvela je veliki broj reakcija javnosti, koje su popunile skalu od najvećih ekstremističkih kritika do pohvala. Ipak u javnosti su se iskristalisale neke teme koje je provociralo izdanje novog udžbenika.
Kako se čini glavni problem koji se nametnuo odmah po izlasku udžbenika iz štampe, a koji je odmah aktuelizovan u medijima i javnosti je izostavljanje iz teksta imena bivšeg predsednika Srbije i SRJ, Slobodana Miloševića, kao i odnos prema periodu njegove totalitarne vlasti i dominacije u ključnim događajima na Balkanu poslednje decenije XX veka.
S druge strane ni u do tada aktuelnom udžbeniku istorije za VIII razred osnovnih škola (AUTORI: Nikola Gaćeša, Ljiljana Mladenović-Maksimović, Dušan Živković) nije spominjano ime Slobodana Miloševića, kao što to nije predviđeno ni programima. U svakom slučaju, posle dramatičnih i ključnih demokratskih promena u Srbiji septembra/oktobra 2000. mnogi su, očigledno, očekivali da će se autori novog udžbenika uhvatiti u koštac sa problemom Miloševićeve ličnosti i njegove autokratske represivne vladavine i prezentovati ih osnovcima na adekvatan način. Problem koji je postojao u kratkom periodu pripreme udžbenika nije bio jedini odgovor za izostavljanje analize «lika i dela» Slobodana Miloševića iz novog udžbenika. Dvoje od četvoro autora novog udžbenika, Biljana Šimunović-Bešlin i Branko Bešlin, u okviru diskusije o udžbenicima u jugoistočnoj Evropi, na «Letnjoj školi» u Braunšvajgu, (Nemačka) u organizaciji Georg Ekert Instituta (održanoj krajem septembra meseca), suočili su sve prisutne sa metodološkim problemom na koji su oni naišli prilikom koncipiranja upravo poslednjeg «problematičnog» poglavlja novog udžbenika. Posebno je potencirano pitanje vremenske distance i granice dokle zaista seže istorija, ne u smislu preživljennih događaja, već relevantnih događaja za nauku prema kojima bi se istoričari mogli distancirati i suočiti sa naučnog aspekta, hladne glave bez političke i ideološke pristrasnosti, hronološkog vakuma kao i sputanosti nedovoljnim brojem informacija. Zato su oni samo sumarno predstavili taj period, čisto informativno, faktografski, uz hronološku komparativnu tabelu (svet, Evropa, Srbija) kojom su samo evidentirani najznačajniji događaji s kraja druge polovine XIX i čitavog XX veka pa tako i događaji koji su se odigrali 90-tih godina XX veka.
Pre iznošenja bilo kakvih kritika treba napomenuti da su se autori novog udžbenika potpuno distancirali od pogleda i stavova kakvi su bili zastupljeni u prethodnom udžbeniku, a koji su se mogli svrstati pod političku ideologizaciju i instrumentalizaciju učenika sprovođenu naravno iz «patriotskih» razloga. Oni su se opredelili za napuštanje do tada zastupljenih stereotipa o mučeničkom narodu-žrtvi sa biblijskim prerogativima. Dovoljno je uporediti naslove starog i novog udžbenika koji obrađuju spomenuti period pa da se uvide razlike: Postepeno razbijanje SFRJ i Ustanovljenje državnosti Srbije (stari) i Savremeni problemi Jugoslavije (novi).
ODJECI U JAVNOSTI
Kao prva informacija koja se pojavila u srpskoj javnosti, vezana za novi udžbenik, neposredno pred početak školske 2001/2002 godine bila je vezana za izostavljanje Slobodana Miloševića iz lekcije koja se bavi savremenim političkim događajima. Senzacionalistički plasirana ova informacija je udžbenik aktuelizovala do te mere da su gotovo svi znali za njega, a čak je u negativnom kontekstu spominjan od strane radikalnih nacionalista u parlamentu, koji su ga tumačili kao odraz delovanja protiv srpskog naroda iz inostranstva, uz malu verovatnoću da su ga uopšte i pogledali (večita teorija o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima). Kako su i sami autori naglasili, svesni određenih nedostataka koje ovaj udžbenik ima, on predstavlja samo prelazno rešenje, jer je bilo potrebno izmeniti i usaglasiti nastavne programe sa zahtevima novih udžbenika za šta ipak nije bilo vremena. U tom smislu nepominjanje Miloševića ima podlogu i u sadržaju zvaničnog školskog programa. Poslednja lekcija unesena je u udžbenik voljom samih autora, mimo programa i propisanog sadržaja na šta su autori imali pravo. Takav potez je naišao na podršku u ministarstvu prosvete Srbije.
Suštinski, najveći deo odjeka koje je ovaj udžbenik izazvao u javnosti ticao se prikazivanja poslednje decenije XX veka, uloge Miloševića, pogleda na delovanje međunarodne zajednice i sudbine srpskog naroda u čitavom raspletu događaja 90-tih godina.
Neki mediji koji su analizirali tekst novog udžbenika, naglasili su kao da su se autori ogradili od dotada prisutne politizacije naročito, «kada se govori o građanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, više se ne spominje pristrasnost Evropske zajednice, posebno Nemačke, i katoličke crkve, u podstrekivanju zločina hrvatske vojske protiv srpskog stanovništva.»(Novosti, petak, 7. septembar 2001.)
Druge novine pokušale su da predstave šarolikost javnog mnjenja, kako učenika, tako i nastavnika pa i pojedinih istoričara. Prema njihovoj anketi, većina nastavnika bila je zadovoljna i izgledom i pristupom istoriji novog udžbenika. Jedan od nastavnika, recenzent udžbenika, Gordana Vasiljević smatra da je ovaj udžbenik u odnosu na prethodne oslobođen političke ideologije, savremen i prilagođen svetskim trendovima i daleko prihvatljiviji za učenike usled odlične opremljenosti i velikog broja istorijskih karata i fotografija. Prema istim novinama anketirani profesori i psiholozi su zauzeli uglavnom pozitivan stav, prilazeći udžbeniku kao samo jednom sredstvu za održavanje nastave ostavljajući sebi prostora i za dopunska objašnjenja o kritičnim događajima, naravno uz adekvatne instrukcije iz ministarstva prosvete. Dečji psiholog iz osnovne škole Vuk Karadžić je ovu «šturost» u poslednjoj lekciji opravdala mnogo jačim utiskom neposredno doživljenog od primljene informacije u dečijoj svesti. Ona je istakla da deca na taj način imaju mogućnost da se informišu iz različitih izvora čime se dečja psiha otvara i stvara se uslov da se izgradi ličnost širih pogleda na stvarnost.
Kod dece su mišljenja o spomenutoj temi bila podeljena, ali su učenici zadovoljni udžbenikom, pre svega zbog svoje atraktivnosti i dobre opremljenosti, jer je to prvi udžbenik takve vrste sa kojim su se oni susreli.
Jedan od istoričara koji se bavi proučavanjem savremene istorije, Predrag Marković, osvrnuo se negativno pre svega na monopolistički stav Zavoda za izdavanje udžbenika i ministarstva prosvete u pogledu publikovanja udžbenika i ocenio da postojanje samo jednog školskog udžbenika ne doprinosi kvalitetu nastave, niti je u duhu modernih edukativnih trendova. On je naglasio da «izostavljanjem imena predsednika i slikom petooktobarskog ulaska u Skupštinu deci se verovatno sugeriše jedini pozitivan događaj decenije koja je iza nas.» (Glas, četvrtak 13. septembar 2001.)
U tom smislu autorima se može zameriti da su spominjući samo događaje od 5. oktobra 2000. potencirali da je tada došlo uz promene vlasti i do promene u spoljašnjoj i unutrašnjoj politici što je rezultiralo ponovnim uključivanjem u značajne međunarodne organizacije, ne dajući tako učenicima osnovne koordinate o kakvom se prethodnom režimu radilo, tj. da je reč o režimu koji je svojim represivnim i autokratskim aparatom negirao elemetarna ljudska prava i slobode, kao da se priroda te vlasti sama po sebi podrazumeva.
Završna reč autora, na kraju poslednje lekcije u kojoj se sugeriše đacima kao svedocima i učesnicima u njima savremenim događajma, da sami koncipiraju sliku o poslednjoj deceniji XX veka na tlu bivše SFRJ, kako putem ličnog iskustva tako i putem usmenih izveštaja, novinskih članaka, TV i radio reportaža, izazvala je, dodatne polemike. U novinama je postavljeno pitanje «Imaju li deca pravo da uče o nečemu što su preživela ili nam se Milošević i posledice njegove politike nisu ni desili?» (Glas, četvrtak 13. septembar 2001.) U istim novinama, s druge strane, zamereno je autorima i što je NATO bombardovanje SRJ spomenuto samo jednom bezličnom rečenicom, kojom se etički ne kvalifikuje ova vojna kampanja.
Iako se autori u svojoj završnoj reči pozivaju na različite načine na koji bi đaci trebalo da se informišu o problematičnom periodu, ostaje ipak otvoreno pitanje, prvenstveno za tvorce novog školskog programa, da li ta veoma bitna lekcija o dramatičnim događajima raspada jedne zemlje može biti prepuštena samostalnom formiranju slike kod dece u veoma konfuznom svetu različitih lično proživljenih i traumatičnih iskustava, medijske manipulacije, ideologizacije i političkih uticaja u sredini bogatoj nacionalističkim i martirološkim stereotipima.
Reakcije poput ultranacionalističkih delova javnosti da sadržaj udžbenika abolira i opravdava NATO bombardovanje, proterivanje Srba iz Hrvatske i sa Kosova, masovne patriotske žrtve čini uzaludnim, i predstavlja iskrivljavanje «prave istine» o Srbima i njihovim susedima, nisu bile usamljene. I drugi pripadnici bivšeg režima iz dela socijalističke partije, koji su u prethodnom udžbeniku očigledno videli dostojno prikazivanje istine o događajima koji su potresali bivšu SFRJ, u svom glasilu Jutarnje novine, oštro su napali novi udžbenik i napravili negativnu komparaciju u odnosu na stari. Posebno su podivukli iz perspektive komunističkog nasleđa, nedostatak osude separatizma bivših jugoslovenskih republika, zatim pristrasnost međunarodne zajednice u donošenju sankcija, «ulogu» Vatikana i katoličke crkve u raspirivanju ratova i «zverstava i torture nad Srbima». Za njih je imperativ da roditelji svojoj deci koja uče iz novog udžbenika kažu: «Lažu te u školi». (Jutarnje novine, četvrtak 13. septembar, 2001.) Spisak ovih i sličnih primedbi je mnogo veći, ali je isto toliko od marginalnog značaja kako zbog veoma ograničenog uticaja na javno mnjenje tako i zbog prirode samih kritika koje su isključivo plasirane iz dnevno-političkih razloga i stoga su potpuno efemerne.
Problemi sa novim udžbenikom nisu bili samo sadržinske već i tehničke prirode. Kao što su Biljana Šimunović i Branko Bešlin (dvoje) bili naglasili, vremenski rok za sastavljanje i pisanje novog udžbenika bio je veoma kratak, tokom leta 2001. i odluka da se radi novi udžbenik donesena je u poslednjem trenutku. Stoga je usled tehničkih i praktičnih neusklađenosti, prema rečima Nebojše Jovanovića, urednika za istoriju u Zavodu za udžbenike, veliki deo učenika oko 10.000, u pretplati dobio stari udžbenik koji je potom trebalo zameniti za novi, štampan u avgustu. On je još i naglasio da svi ističu samo mane i nedostatke udžbenika i postavlja pitanje «Zašto niko ne pita šta je dobro u knjizi koja ima više od 450 fotografija, oslobođenoj političkog uticaja i prilagođenoj trinaestogodišnjacima?» Prema njegovim rečima: «To je udžbenik a ne naučna knjiga!»