U kontekstu rasprava o tome da li u škole treba uvesti veronauku i/ili neki oblik vaspitanja za demokratiju, početkom 2001 godine sprovedeno je istraživanje kojim je trebalo ustanoviti kakav je stav nastavnika prema uvođenju moralnog vaspitanja. Ispitano je 130 nastavnika onovnih i srednjih škola sa teritorije grada Niša, a podaci su prikupljeni za ove svrhe sačinjenim upitnikom zatvorenog tipa. Analiza odgovora pokazuje da oko 50% ispitanih subjekata smatra da je potrebno i poželjno uvođenje moralnog vaspitanja u formi šposebnog predmeta u školi, ali bez klasičnog načina ocenjivanja. Takođe je ispoljeno interesovanje za organizovanje seminara za nastavnike i obradu pojedinih tema kroz odgovarajuća predavanja. Samo 5% ispitanih nastavnika je imalo negativan stav, ocenjujući da moralnim vaspitanjem treba da se prvenstveno bave roditelji učenika. Drugi deo istraživanja bio je usmeren na otkrivanje implicitne koncepcije moralnog vaspitanja i načine kojima se ostvaruje proces moralizacije. Nalazi upućuju na to da postojeću vaspitnu praksu odlikuje jednovremeno korišćenje različitih i raznorodnih vaspitnih postupaka: neki su iz okrilja “pedagopgije kočenja i ukalupljivanja”, a ima i postupaka koji polaze od toga da je osnovni cilj moralnog vaspitanja podsticanje prirodnih čovekovih potencijala za lični rast i razvoj.